Termin simulakrum potièe od lat. reèi simulare-naèiniti kao, napraviti da izgleda kao nešto, ali i fantazam i privid. Pojam se pre svega vezuje za filosofiju Fukoa, Deleza i Bodrijara.

Kod Platona susreæemo prvu indikaciju simulakruma kao umetnièkog naèela. U "Sofistu" Platon govori o dve vrste um. produkcije: jedna je bazirana na podražavanju nekog dela da bude što vernija originalu, a druga je pravljenje namernog iskrivljenja da bi se gledano iz odreðenog ugla videlo da je reè o skladnom prikazu. Npr. kada vajar pravi nešto što æe stajati na visini, onda on namerno deformiše skulpturu, da bi kada se gleda iz žablje perspektive, prikaz bio veran.Rene Margit, predstavlja lulu na hiper-realistièki naèin, ispisujuæi ispod nje: ovo nije lula. Slika zbunjuje posmatraèa. Text razrešava nedoumicu, dakle to nije lula. A mi pred sobom vidimo lulu. Ovakvim pristupom se ustvari raskida veza sa teorijom slike i podvlaèi se veza izmeðu sveta stvarnosti i sveta pojavnosti.

Roj Lihtenštajn koristi slikarska platna da bi na njima predstavio motive iz stripova. Dakle on verno prikaže ono što nije realnost. Same slike izgledaju kao stripovi, ali se ustvari radi o visokoj umetosti.

U popularoj ekranizaciji, primer simulakruma je Šerlok Holms. Naravno imaginarni junak iz pripovedaka, koje su poslužile kao text za izradu TV lika. Meðutim, iako je Holms fiktivan, on ima muzej u Njujorku.

Simona. Najkarakteristicniji primer ekranizacije simulacije. Kompjuterski generisana slika postaje medijska super zvezda po imenu Simona, koja se pojavljuje samo na ekranu i tako komunicira sa javnoššu. Ona je doživela potpunu afirmaciju, iako nepostojeæa. Kada njen tvorac pokuša da je ukloni objavljujuèi njenu smrt, biva uhapšen zbog ubistva. Meðutim Simona "vaskrsava" i on biva osloboðen optužbi. Ona dakle postaje neuništiva i realnija od realnosti. Ona èak poseduje odraz u ogledalu, što je privilegija koju su u tradicionalno vreme imale samo realne stvari i biæa. Takoðe imamo kadar sa premijere, gde se vidi kako na mestu koje je rezervisano za nju, stoji njena slika da je reprezentuje. Ovde je dakle iskorišæena fotografija kao medijum, dokaz postojanja neèeg što ustvari ne postoji.

"Simulakrum nije nikad ono što prikriva istinu, nego istina prikriva da je nema. Simulakrum je istinit."' Simulakrum je zamena stvarnog njegovim znacima. Simulacija samu sebe prikazuje kao stvarnu. Simulacija nije isto što i pretvaranje ili iluzija, jer kod njih je oèuvana razlika izmedu stvarnog i reprezentovanog. U stvari, ta razlika je suštinska za pretvaranje. Ona se u simulaciji gubi, i simulacija sebe ispostavlja kao stvarnu, iako je reprezentacija. Uzmimo primer simulanta nekog mentalnog poremeæaja, ako je on sposoban da proizvede simptome poremeæaja nikada neèžemo moæi da utvrdimo da li su simtomi pravi il simulirani. Ili još bolje, pokušajmo da simuliramo pljaèku banke. Simulacija ce automatski skliznuti u stvarnost, jer ako ( simulirano) upadnemo u banku s oružijem, uzmemo taoca, uzmemo novac i izgubimo se,kako se možmo  odbraniti pred sudom, ako nas uhvate, jer proizveli smo iste simptome kao i u pravoj pljacki. Otuda, simulirati neku akciju, znaci poništiti razliku izmeðu te i stvarne akcije.

U simulakrumu ne postoji referencijalni svet simulacije. Simulakrum tu referiše sam na sebe, bez obzira od kojeg stvarnog sistema da je nastao. Simulakrum je, tako, sistem znakova koji nastavlja da postoji kao istinit i stvaran. Sistem èija jedina istinitost izvire iz njega samog. Predstava ili, s druge strane, reprezentacija polazi od principa ekvivalentnosti znaka i stvarnog, gde znak predstavlja ono što je stvarno. U simulakrumu, stvarno je ono što je oznaèeno, sam sistem znakova upuæuje na sebe kao stvarnost. Dok reprezentacija pokušava da tumaèi simulaciju kao lažnu predstavu, simulakrum se pokazuje kao predstava u celini, u kojoj se ukida razlika izmedju reprezentacije i stvarnog, tako da predstava postaje samoreferencijalna, dakle, po sebi istinita. U takvoj situaciji, gde svaki fenomen može biti simuliran i postati simulakrum, jedna od najvažnijih posledica jeste ukidanje kategorije stvarnosti, ili njeno obesmišljavanje. Tada više nije moguæe stvarati iluzije, pretvarati se i slièno, jer svaka simulirana iluzija po svojoj strukturi pokazuje se kao istinita, stvarna.

Simulacija je podražavanje realnosti koja u osnovi ima nekakav stvarni objekat/proces, dok je simulakrum simulacija koja je sam objekt/proces, simulacija koja stoji na mestu stvarnog, koja kao takva nije prepoznata.